Istorijat

Podolsko goveče potiče direktno od Evropskog divljeg govečeta, tura (Bos primigenius Bojenus). Ova i njima slična goveda bila su raširena u prošlosti na ogromnom prostoru od Ruskih stepa do severnog Jadrana. Gajena su u Podoliji (otuda im ime), Voliniji, Galiciji, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Vojvodini i Slavoniji. U Italiji ima nekoliko rasa sličnih podolskom govečetu koji se odlikuju dobrim tovnim osobinama. Prema Bodou (1986) jedino je italijanska rasa Maremmana srodnik podolskog govečeta.

Postoje podaci da su od XIV do XVIII veka iz Panonske nizije terana hodom velika stada podolskih goveda u veće gradove. Srednja Evropa, gde su stizala u dobrom stanju, Venecija, Nirnberg, Ausburg i Beč bili su poznata tržišta na kojima su ova goveda cenjena zbog mesa. Međutim u XVIII i XIX veku smanjuju se površine pašnjaka na kojima se ona gaje zbog širenja oranica. U takvim novim uslovima podolsko goveče postaje glavna radna snaga za obradu zemlje, a na teškim ritskim crnicama nije im bilo premca.

Podolska rasa iz Vojvodine uticala je na stvaranje kolubarskog govečeta u Srbiji u području gornjeg toka reke Kolubare i na govedarstvo Bosanske Posavine, gde je gajeno posavsko goveče ili posavska gulja. Prodorom simentalaca u Vojvodinu, podolac je poslužio kao osnova za stvaranje domaće šarene rase, primenom metoda pretapajućeg ukrštanja.

Opis podolskog govečeta

Podolska rasa spada u krupna goveda. Dlaka je jednobojno siva, sa tamnim senčenjima na vratu, trbuhu i spoljašnjim stranama udova. Ima izuzetno velike rogove u obliku ilire, čija dužina može biti i 1 m, a raspon rogova i do 1,5 m. Ova se rasa odlikuje čvrstim papcima i nogama pravilnih stavova, suvih zglobova sa snažnim tetivama i dugačkim korakom.

Karakteristike

U pogledu fizioloških osobina, podolsku rasu karakterišu kasnostasnost i niska proizvodnja mleka i mesa. Od svih njenih proizvodnih svojstava, najbolje je izražena radna sposobnost, koja je međutim, u uslovima intenzivne poljoprivredne proizvodnje izgubila na značaju. Na malim posedima radne volove podolske rase potIsnuli su od njih brži konji, a na narednim gazdinstvima mehanizazija. Proizvodnja mleka je vrlo niska. Praktično se može reći da je količina mleka tolika da obezbedi ishranu teleta. Tovna sposobnost podolaca je takođe slaba. Poznato je da za jedinicu prirasta troši više hrane, i da u unutrašnjim šupljinama taloži više loja u kasnijem dobu. Meso je suvo i žilavo.

Podolac je odgajan u najekstenzivnijim uslovima. Za letnju ishranu korišćeni su pašnjaci koji su najčešće od jula i avgusta u sušnim godinama bez zelene trave. Posle skidanja useva, korišćena su strnjišta, kukuruzišta, repišta… i tako do duboko u jesen. Zimska ishrana bila je još oskudnija, najčešće na slami i kukuruzovini. Samo u retkim slučajevima dodavana je zrnasta hrana, isključivo oteljenim kravama ili volovima pred početak radova. U takvom sistemu ishrane i nege, podolac, izvanredno prilagođen sredini panonske ravnice, davao je adekvatnu proizvodnju u skladu sa pruženim uslovima.

Od ostalih osobina koje karakterišu ovu rasu,navode se sledeće:

• Sposobnost adaptacije na klimatske prilike
• Otpornost na bolest (pri kontroli na tuberkulozu, otpornost je ustanovljena u 4,2% slučajeva kod grla podolske rase, a 17,7% kod simentalaca)
• Sposobnost kompenzacije posle nepovoljnih uslova
• Lako teljenje, praktično potpuno bez pomoći
• Dobre materinske osobine

O projektu

Pokret gorana Sremska Mitrovica je 1998. godine započeo uzgoj goveda Podolske rase. Prvi primerci na Goransko-ribolovačko jezero stigli su tokom proleća kao pokon ekologa iz Mionice Pece Petrovića.

U Zasavici podolci se gaje pušteni na pašnjaku Valjevac površine 300 ha, gde se trenutno nalazi 80 primeraka.

Danas se podolska goveda uzgajaju u: Bačkoj Topoli (Sabolš Tružinski, 200 kom), SRP Zasavica (80 kom), i Vršcu (Jovan Bradvarović, 50 kom).

Sva grla Podolske rase su obuhvaćena programom očuvanja životinjskih vrsta, a u okviru Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Republike Srbije.

ISTINE I ZABLUDE O MASTIMA U ISHRANI

Doskorašnje gledište da sve zasićene masne kiseline deluju aterogeno i trombogeno doživelo je poslednjih godina zahvaljujući vrlo intenzivnim istraživanjima,bitne i sa praktičnog stanovišta vrlo značajne izmene.

Zasićene masne kiseline kratkog i srednje dugog lanca (dužine ispod 12 ugljenikovih atoma),metabolišu se u organizmu na sličan način kao i ugljeni hidrati i nemaju aterogeni efekat. Klasično je poznata činjenica da 3 zasićene masne kiseline dugog lanca-laurinska,palmitinska i miristinska deluju izrazito aterogeno,a imaju i vrlo snažno trombogeno delovanje. Za razliku od njih,stearinska masna kiselinaprisutna pre svega u svinjskom mesu,pre svega rase mangulica,ako je pravilno hranjena,ima upravo suprotan efekat. Ova istraživanja traju preko 18 godina i o tome postoji veliki broj naučnih radova. Naime,ispitivanja sa njenim povećanim unosom, pokazala su da dovodi do snižavanja ukupnog i LDL holesterola („lošeg“) i do porasta „dobrog“-zaštitnog HDL holesterola. Ovo mišljenje potvrdio je veliki broj istraživača. Objašnjenja su da je njen antiaterogeni efekat posledica vrlo brze desaturacije u organizmu i pretvaranja u mononezasićenu oleinsku kiselinu, ali postoje učvršćeni dokazi njenog delovanja na LDL receptore i bržeg uklanjanja LDL holesterola, a eksperimentalna istraživanja ukazuju i na modifikovanje sastava i veličine VLDL i aktivaciju CETP (holesterol estar transfer proteina) koji obogaćuju HDL čestice trigliceridima, vrše esterifikaciju slobodnog holesterola i na taj način štite organizam od štetnog holesterola.

Jednostavno rečeno,zasićena stearinska masna kiselina potencira reverzni transport holesterola iz tkiva i krvnih sudova organizma,u jetru i njegovu eliminaciju kroz žuč. Međutim interesantni su i nalazi nekih istraživača koji su pokazali da u uslovima vrlo niskog ukupnog unosa masti veliki procenti udeo i drugih zasićenih masnih kiselina laurinske i miristinske, nemora biti atogen.Ispitujući stanovništvo na ostrvu Kitava Trobidranskim ostrvima i Novoj Gvineji,kod kojih moždani udar i ishemična bolest srca ne postoje, ustanovili su da je njihov ukupni unos masti vrlo mali (21%) ali je visok unos zasićenih masnih kiselina (17% uglavnom laurinska i miristinska). Prema tome, moglo bi se zaključiti da su u prevenciji i lečenju ateroskleroze od značaja pre svega ukupni unos masti a tek onda udeo zasićenih masnih kiselina unutar njihovog celokupnog unosa.

Kod svake rasprave na temu hrane životinjskog porekla prvo treba istaći da su to namirnice veoma dobre svarljivosti a aminokiselinski sastav proteina im je najpribližniji proteinskom sastavu konzumenta pa se stoga izuzetno dobro usvajaju u probavnim organima. Važno je istaći i vrednost životinjske hrane kao izvor gvožđa. Zbog izvesnih zabluda,neke vrste mesa izlažu se diskriminaciji.Radi se pre svega o svinjskom mesu. Pri spominjanju reč „svinjsko“ automatski većina konzumenata iz neobaveštenosti pomisli na „masno“, tj. Štetno koji vodi zakrčenju krvnih sudova. Podatak koji je nedavno objavljen kaže da se delu Japana u kome su ljudi najdugovečniji godišnje pojede najviše prasetine po glavi stanovnika.

Značajan faktor rizika za nastanak arteroskleroze a samim tim i ishemijske bolesti srca i cerebrovaskularnih obolenja kod ljudi je povišen nivo holesterola u krvi ili hiperholesterolemija. Da bi se razumelo kako holesterol povećava rizik od nastanka ishemijske bolesti srca neophodno je da se razume sinteza,apsorpcija i ekskrecija od strane ćelija. Poremećaj u bilo kojem od ovih procesa može povećati rizik za aterosklerotske promene. Terapijski pristup u budućnosti će biti usmeren na svako od tih polja. Sinteza holesterola započinje kondenzacijom 3 molekula acetata koji stvaraju 3-hidroksi-metilglutaril Co enzim A (HMGCoA). Dalji korak ka pretvaranju HMGCoA u mavulonsku kiselinu je photoshop cs6 ograničen brzinom i kontrolisan HMGCoA reduktazom. Ako dođe do inhibicije ovog enzima,dolazi do smanjenja ćelijske sinteze holesterola.

Holesterol je steroid koji ima strukturnu i funkcionalnu ulogu u biologiji ćelije. On je glavna komponenta ćelijske membrane i služi za učvršćivanje specijalizovanih proteina i olakšava transport u ćeliju. Holesterol se takođe koristi za žučnih kiselina koje povećavaju intestinalnu apsorpciju masti. Holesterol je suštinska komponenta hidrokortizona androgena i estrogena („bez holesterola nema života“). Dakle holesterol je neophodan za svaku ćelijsku funkciju. Ulazi u cirkulaciju, bilo putem intestinalne apsorpcije bilo putem sinteze u jetri. Ubraja se u zoosterole pošto je tipičan produkt životinjskog metabolizma i javlja se i hrani animalnog porekla. Ćelije ljudskog i životinjskog organizma a naročito jetra imaju sposobnost da sintetizuju oko 2/3 endogenog holesterola,dok se manji deo 1/3 unosi hranom (egzogeni holesterol). Unešen u organizam vezuju se za proteine rastvara se u krvnoj plazmi i zajedno sa njima cirkuliše krvotokom. Postaje dve forme holesterola vezanog za proteine LDL (holesterol niske gustine) i HDL (holesterol visoke gustine). Razlika među njima je od izuzetnog značaja jer visoki nivo LDL holesterola u plazmi određuje visok rizik za aterosklerozu koji je veći ukoliko je koncentracija ove forme veća. HDL holesterol nema aterogeni potencijal. Predstavlja zaštitnika krvnih sudova,zaštitnika od ateroskleroze. Njegov visok nivo je vezan sa dugovečnošću. Stearinska kiselina u mesu mangulice dovodi do povećanja vrednosti HDL holesterola u krvi.

Sinteza endogenog holesterola se vrši u jetri a holesterol se ugrađuje u lipoproteine vrlo male gustine (VLDL) koji se pretvaraju u lipoproteine male gustine (LDL). Variranje količine holesterola u ishrani održava se na produkciju endogenog LDL holesterola. Nizak nivo u hrani stimuliše njegovu sintezu a u suprotnom ako se egzogeni holesterol poveća,endogena produkcija se ne može suzbiti ali se može znatno smanjiti „dobri“,HDL holesterol takođe se stvara u jetri ali i ucrevima pa po sadašnjim saznanjima na njegov nivo kao zaštitnika utiče unos stearinske kiseline,mononezasićene oleinske kiseline (maslinovo ulje) i hormoni sreće koji se oslobađaju pri fizičkoj aktivnosti (endorfini). Polinezasićene masne kiseline zastupljene u večini naših biljnih ulja,snižavaju LDL holesterol ali ne povećavaju „dobri“ HDL holesterol čak ga i snižavaju. Više od jedne dvostruke veze između ugljenikovih atoma stvara reaktivnost i stvaranje slobodnih radikala što takođe nije povoljan efekat za zdravlje.

Prof dr.sci.med.
Vuk Florijan
Spec.internista-kardiolog

Zdravlje

Proizvodi napravljeni od mangulice su zdravi. Laki holesterol ima lekovita svojstva u odnosu na teški holesterol od belih svinja. Sastav mesa i slanine takođe ima lekovit efekat na kostobolju.. Proizvodi od mangulice su retki na našem tržištu. Mi pokušavamo da premostimo taj jaz sa našim proizvodima.

Mast između mišića i čvsta konzistencija daju dobar ukus mesu. Ovo je bitno zbog šnicli. Sadrži oko 30 procena je zasićenih masnih kiselina., što je savršeno za izradu i konzerviranje suhomesnatih proizvoda na duže vreme. Dimljena slanina je izuzetnog kvaliteta.

Zašto je mangulicina mast bolja od savremene svinjske?

Mast je bitna i neophodna kao hrana. Mangulicina mast sadrži 8 -10 % više nezasićenih masnih kiselin od savrmene svinjske masti. Potrebno je duže vreme da bi se mast užegla čime se produžava vek trajanja hrane a samim tim se zadržava dobar ukus tokom dužeg vremena.

Sremska crna lasa

Vrsta Lasaste mangulice razvila se na jugu Mađarske i u Hrvatskoj, ukrštanjem bele mangulice i sremske svinje. Leđa i slabine (bokovi) prekrivena su crnom dlakom, ali donji deo tela, stomak i unutrašnje strane nogu i završetak uglova usta su žuti, beli ili srebrnosivi.

Izuzetno snažne građe i otpornost na vremenske uslove i uslove čuvanja kao i gruba dlaka su karakteristike ove vrste. Predstavnici lasaste mangulice su manji od bele mangulice i u proseku sa sporijim prirastom iako odrasli primerci mogu da dostignu istu težinu.

Koža lasaste mangulice je sivo crna, spoljni delovi tela, usta, ivice nosa su crne i grudi i papci takođe imaju crnu boju.

„Wellman pege“ su svetle pege u širini od 3-5 cm sa postepenim prelaskom u crnu boju. Nalaze se na rubovima ušiju i one su takođe karakteristika ove mangulice.

Dlaka im je gusta i duga, ukovrdžana preko zime, a mnogo nežnija, kraća i ravnija preko leta. Kovrdže su odlike rase, međutim jake kovrdže i grube čekinje na leđima i bokovima nisu uvek neophodne. Prekomerna fina vunena dlaka nije uvek pravilo. Sezonsko linjanje mangulice je veoma tipično i dospeva najčešće kada je zimska kovrdžava dlaka izvanredna. Stručno čuvanje i hranjene životinje odbacuju gustu dlaku u proleće, a letnja dlaka im je kratka i izrasta iz glatke površine kože. Pigmentna, crna koža bolje se vidi kroz finu dlaku, boja životinje se čini tamnijom, braon sivom u leto. Ako se loše hrani i oboli linjanje nekih životinja traje duže, pa se životinje sa gustom kovrdžavom dlakom mogu naći i tokom leta.

Glava im je srednje duga, profil njuške je malo neznatno savijen, uši su srednje velike i padaju napred. Oči su braon sa crnim obrvama i trepavicama.

Koren repa je tipično kuštrav sa belom kićankom, ali njegova podloga je uvek crna.

Minimalan broj sisa je 5-5 sa obe strane.

Linija leđa je prava ili blago savijena, prepone su kratke ili srednje duge. Skelet je dobar i veoma čvrst.

Nepoželjne anomalije vrste:

• svetla ili roza koža na stomaku
• gubljenje pigmetnta na spoljnim delovima tela
• beli vrhovi dlaka na telu i leđima
• svetla boja koja prati spoljne strane nogu ili se proteže na gore sa obe strane tela
• suviše tanka ili suviše gruba dlaka
• premale uzvišene ili povelike oklembešene uši

Nedopustive anomalije vrste:

• bele vidljive pege na koži
• bele ili braon pege na krznu
• žuti ili žućkasti delovi noktiju
• roza sise
• kompletno bela kićanka repa

O projektu

Pokret gorana ovaj projekat zapoceo je 1998 god kada su prvi primerci mangulica preuzeti iz Poljoprivredne škole u Rumi. Vremenom krdo se povecavalo da bu danas dostglo cifru od 60-ak komada ove rase.

Mangulice se uzgajaju na stari tradicionalan nacin slobodno puštene na ogradenom pašnjaku Valjevac površine 300 ha.

Kao dopunska ishrana daje im se kukuruz u klipu.

Istorijat

U periodu razvoja rasa osnovni uslov za očuvanje bilo je korišćenje ritova, močvara, pašnjaka i šuma. Tipične vrste XVIII veka bile su „reed-log“ iz Velike Mađarske Plavin i „Bokonyi“ poreklom iz šuma kraj dunavskih brda, kao i veliki broj crvene „Szalontai“ koja je pronađena na istočnoj granici Great Hungarican Plain-a. Kasna zrelost, spor rast, nizak procenat prirasta i povrh svega male količine mesa i podstandardna slanina (vanklase), bile su karakteristike ove rase. Njihova prednost bila je otpornost na oštre vremenske uslove i zarazne bolesti. Takozvana „spiny“ svinja koja se nije razlikovala mnogo od vepra (divlje svinje) jer je bila izvanredan trkač i uvek spremna na borbu, bila je najizdržljivija rasa u karpatskim planinama.

Poludivlji čopori šetali su šumama i pašnjacima tokom cele godine, krmače su se prasile u brlozima koje su same prorivale u tršćacima i duboko u žbunju. Prasići su uvek pratili krmaču, stasavajući u mlade svinje na oskudnim pašnjacima, provodeći zime napolju, kopajući i rijući obradivo zemljište ili jedući žir dobijajući malo mesa i slanine, postajući tako pogodne za klanje za dve godine starosti. Šume sa žirom hrasta i bukova kora rasprostranjene na ogromnom prostoru bile se mesto na kom se odvijao tov svinja.

Kao rezultat široke upotrebe kukuruza, preoravanjem šuma i pašnjaka u oranice drastično su se promenili uslovi za čuvanje i hranjenje ove vrste svinja u drugoj polovini XVIII veka. U XIX veku regulacija vodenih tokova još je ubrzala ovaj proces. Dolazi i do promena u zahtevima tržišta, sve više se osećala potreba za masnoćom i slaninom dobrog kvaliteta i manje masnim mesom.

Josef Palatin je kao poklon primio čopor rase, „Šumadija“ od 10 krmača i 2 vepra iz Topčiderskog krda od knjaza Miloša 1833. god. Rasna stoka razvila se u domaću, stekla reprodukciju i znatno doprinela razvoju nove rase svinja mangulica.

Od tog vremena različiti tipovi kuždravih svinja su naširoko držani u priobalnom regionu Mediterana, duž Balkana do planinskih delova Mađarske. Sredinom XIX veka od ovih rasa razvila se rasa mangulica koja je postala ekskluzivna vrsta u regionima gde se gaji kukuruz. Postojale su neke razlike između životinja koje su držane u dobrim uslovima od onih koje su bile u malim domaćinstvima na pašnjacima i koje su hranjene žirom.

Selekcija, briga o ukrštanju čopora kao definicija standarda rase, karakteristika vrste i zahtevane osobine su sprovedene u delo. Vanredni eksperti toga doba Bela Dorner Enesei i Ferena Csaky šef K. banya Fatting Plant-a bili sa zaduženi za rasu mangulica.

Tokom aktivnosti organizacije nacionalnog udruženja za rase životinja, nakon Drugog svetskog rata, počinje ponovni razvoj rasa, ali sa drastično smanjenim brojem svinja mangulica koje su ustupile mesto mesnatom tipu svinja.

Kuždrave i divlje vrste svinja često su smatrane mangulicama, međutim one nemaju zahtevane (osnovne) osobine koje ova rasa podrazumeva. Dakle pojam mangulice je posebnost na prvom mestu određena obimom (poljem, prostorom) za koje ovaj opis može biti upotrebljen onako kako treba za rasu.

Sa tačke gledišta strogo očuvanih gena nepomešane rase svinja, geni treba da odgovaraju detaljnom opisu rase sačinjenom na početka XIX veka. U tom pogledu smatramo da je pun pogodak rase mangulica, debeli tip svinje sa visokim kvalitetom masti i mesa.

O mangulici

Mangulica ima nizak stepen plodnosti, prosečno nosi 5-6 prasića. Krmača sa 9-10 prastića smatra se vanrednim slučajem.

Varijante mangulice, ako se posmatra čista rasa, potpuno i kompletno opisana u dokumentima rase, su sledeće:

• Blond mangulica – bela mangulica
• Swollow-bellied mangulica – mangulica lastavičijeg stomaka (Sremska crna lasa)
• Red mangulica – crvena mangulica

Istorijski osvrt

U novije vreme zaboravljeno, u drvena vremena korišćeno, magareće mleko polako pronalazi svoj put. Sudeći po Konstantinu Jirečeku i njegovoj Istoriji Srba kao i po Hodoskom zborniku iz XIV veka i po Fisiologiji iz XV veka magareće mleko se od davnina koristilo na ovim prostorima. Korišćeno je kao lek za stare rane.
Stari narodi su magareće mleko visoko cenili. Poznato je da se egipatska kraljica Kleopatra kupala u njemi da bi očuvala lepotu svoje kože, a korišćeno je i kao jedna vrsta dezinfekcionog sredstva. Grci su ga smatrali odličnim lekom, a Rimljani luksuznim pićem. Hipokrat ga je preporučivao za razne vrste bolesti, kao i za trovanja i rane. On je zabeležio i recept za jedan od prvih tretmana protiv akni i rosace-e. Pored ostalih sastojaka osnovu je činilo magareće mleko. Ta mešavina se zatim držala na suncu nekoliko dana. Dobijena mikstura je predstavljala prirodni ovlaživač i tretman za crvenilo kože i akne. Mnogo vekova kasnije ovaj tretman je medicinski potvrđen. U 19. i na pocetku 20-og veka mnogi su ga koristili kao lek. U isto vreme, posebno u Parizu osnovano je mnogo prodavnica magarećeg mleka gde su žene iz viših slojeva mogle da kupuju ovo dragoceno piće. Kasnije su se te prodavnice pretvorile u prodavnice mleka za bebe za one majke koje nisu mogle da doje. Bolnica „Hospital des Enfants Assistes“ je dugi niz godina držala magarce upravo za ovu namenu.

Savremene analize

Magareće mleko ima revitalizujuće dejstvo na ceo organizam. Veoma je efikasno u otklanjanju problema na koži, kao i za jačanje imunosistema, za oporavak i protiv hroničnog umora. Njegovi sastojci su izuzetno korisni za sportiste, trudnice, bebe i astmatičare. Magareće mleko regeneriše crevnu floru. Ono je nalik majčinom mleku i zbog toga ga ljudski organizam jako dobro vari.

Iako sadrži upola manje masti od kravljeg, ono sadrži znatnu količinu hranljivih sastojakai bogato je vitaminima C, B i D12. Izuzetno je bogato imunoglobulinima koji ga čine savršenim pićem za prevenciju i borbu protiv virusnih i bakterioloških agresora koji se najčešće javljaju zimi: prehlade, bronhitis, itd.

Magareće mleko se pije bez potrebe za pasterizacijom, jer nasuprot kravljem magareće mleko ne sadrži nikakve bakterije, belje je i lakše od kravljeg i sadrži niži procenat masti. Magareće mleko sadrži samo 0,6gr masti u 100gr svežeg mleka, što je znatno manje u odnosu na 3,7gr koliko prosečno sadrži kravlje mleko. Sadržaj proteina je ono što čini značajnu razliku u odnosu na kravlje mleko. Prosečan sadržaj proteina je 1,72gr i karakteriše ga malo učešće kazeina.

Činjenica da je magareće mleko toliko slično ljudskom, veoma je značajna, jer svojim sastavom ne izaziva nikakve alergije za razliku od kravljeg koje kod 4% novorođenih beba izaziva alergije, koje se najčešće prevazilaze tek u dobi od 3 godine.

Magareće mleko takođe sadži 60 puta više vitamina C nego kravlje i budući da ima vitamina A, D i E i da je bogat izvor kalcijuma i fosfora može se tretirati kao nutricionistički zlatni rudnik. Ovo mleko takođe sadrži imunoglobulin – protein koji deluje kao antitelo i ojačava imunosistem.

Magareće mleko sadrži veliku količinu enzima koje ga definiše kao odličan antibiotik.

Magareće mleko je posebno dobro za sledeće kategorije:

• decu koja su alergična na proteine koji se javljaju kod tradicionalnih vrsta mleka (koza, krava, itd.)
• decu uopšte, jer pojačava rast
• starije osobe sa problemom osteoporoze
• brzi oporavak
• one koji se hrane zdravo i prirodno

Omega 3, Omega 6

Za magareće mleko frakcija lipida predstavlja visok nivo esencijalnih masnih kiselina. Masne kiseline su kvalifikovane kao esencijalne zato što ih organizam proizvodi u malim količinima, ako je uopšte u stanju da ih proizvede, pa se zato potrebna količina mora obezbediti iz svakodnevne ishrane u obliku odgovarajuće zamene.

Linoleic (omega 6) i linolenic (omega 3) su prisutne u znatnoj meri (8,15% i 6,32%) od ukupnih masnih kiselina. Prisustvo poluzasićenih masnih kiselina čini magareće mleko superiornim u odnosu na kravlje (samo 2,9% ukupnih masnih kiselina) čini ga sličnijim majčinom mleku (11,3% od ukupnih masnih kiselina).

Esencijalne masne kiseline imaju veoma velik uticaj na razvoj mozga i retine. Omega 3 igraju glavnu ulogu u zaštiti srca, pošto učestvuju u korekciji rada kardiovaskularnog sistema, pomažu u borbi protiv tromboze, regulišu srčani ritam i pospešuje prevenciju srčanih problema. Neke skorašnje studije bi mogle pokazati da su masne kiseline dobre i u borbi protiv uzročnika Alchajmerove bolesti, kao i nekih vrsta kancera. Omega 6 su veoma bitne za kozmetiku.

Pored nezasićenih masnih kiselina magareće mleko sadrži i velik broj vitamina:

• Vitamin A – bitan za obnavljanje ćelijske membrane, omogućava koži da se regeneriše, a istovremeno smanjuje efekte starenja kože
• Vitamin B2 – čiji nedostatak može dovesti do ozleda kože i sluzokože, tako d anjegovo prisustvo u mleku kroz biološku aktivnost može znatno da poboljša otpornost
• Vitamin C ima antioksidacionu ulogu i veoma je tražen u kozmetici; usporava proces starenja i ubrzava mehanizme ozdravljenja
• Vitamin E je poznat kao esencijalni i antioksidativni jer usporava starenje kože i obezbeđuje stabilnost ćelijske strukture.

Mineralne soli u magarećem mleku omogućavaju koži da bude čista. Oslobađaju kožu mrtvih ćelija i tako ostavljaju prostor ćelijama koje žive na površini kože. Mleko takođe uslovljava rast ćelija. ono sadrži znatnu količinu lipida koji obezbeđuju ishranjenost kože. Esencijalne masne kiseline kao što su omega 6 pomažu koži d abolje upije vitamine. Omogućavaju koži da postane elastična i obezbeđuju prevenciju za bolesti kože poput ekcema i psorijaze.

Izvodi iz štampe o magarećem mleku

magareće mleko je pozdravljeno kao tajna dugog života porodice iz Ekvadora. Ali da li ima ikakve naučne podrške u tome za mleko za koje se tvrdi da je najsličnije ljudskom? Dugovečnost najstarije žene na svetu Marije Ester de Kapovila iz Ekvadora je dočekana oberučke od strane nutricionista. Marija de Kapovila je umrla u 116. godini. Oliver Deniz iz jedne belgijske farme magaraca je rekao da je bio iznenađen tim priznanjem. Gospodin Deniz ima najproduktivniju evropsku mlekaru magarećeg mleka koja daje 2000-3000 litara mleka svake godine. Polovina proizvodnje odlazi u izradu kozmetičkih preparata. Ostataj se odlazi na konzumaciju, bez potrebe za pasterizacijom. nema potrebe, kaže Deniz, nasuprot kravljem magareće mleko ne sadrži nikakve bakterije. Gospodin Deniz ga je opisao kao belje i lakše od kravljeg, sa nižim procentom masti.

izvod iz:
Science & Nutrition
1. Septembar 2006.

Balkanski magarac

Balkanski magarac (Equus asinus asinus) je domaća životinja rasprostranjena u celom svetu. Njen izvorni oblik je afrički magarac (Equus asinus), dok azijski magarac (Equus homionus) nikad nije domisticiran.

Balkanski magarac je autohtona primitivna rasa. Telesna masa odraslih mužja-ka se kreće do 250 kg, a ženki do 200 kg. Visina grebena kod mužjaka u proseku iznosi oko 100 cm,a kod ženki 95 cm. Boja može biti siva,smeđa,tamnosiva i crvenkasto smeđa. U pogledu ishrane je veoma zahtevan, jer se zadovoljava sa malom količinom loše i kabaste hrane, a može da radi veoma dugo. Raspro-stranjena je u planinskim predelima Srbije i Crne gore.

Taksonomska kategorija: rasa
Status: domaća
Poreklo:autohtona domaća rasa
Areal rasprostranjenja: Sremska Mitrovica, Kovilj, Subotica, Dimitrovgrad
In-situ program konzervacije: da
Stepen ugroženosti: ugrožen
Ukupna veličina populacije: 1000 (procena)
Ukupan broj ženskih grla za priplod: 200
Ukupan broj priplodnih muških grla: 20
Populacioni trend: u opadanju
Izvor podataka o veličini populacije: Ministarstvo poljoprivrede,šumarstva i vodoprivrede
Pouzdanost raspoloživih podataka: nepouzdani
Težina odraslog mužjaka (prosečno,kg): 250
Težina odrasle ženke (prosečno,kg): 200
Visina grebena odraslog mužjaka (prosečno,kg): 100
Visina grebena odrasle ženke (prosečno,kg): 95
Boja: siva,smeđa,tamnosiva,crvenkastosmeđa
Karakteristične vidljive oznake:
Matičenje i kontrola: republička,regionalne i osnovne selekcijske službe

Obeležja

Za razliku od domaćih konja, kopita magarca prilagođena su kamenoj, neravnoj podlozi. Daju im siguram oslonac, ali nisu pogodna za brzo trčanje. Ipak, magarci svejedno mogu u izuzetnim slučajevima postići brzinu do 50 km/h. magaraci vode poreklo iz suvih područja. To je razlog zašto kopita teško podnose vlažnu klimu Srednje Evrope i sklona su pucanju i stvaranju dubokih pukotina u kopitu gde može doći do truljenja. Dobra i redovna kontrola kopita zato je od životne važnosti za magarce. Boja krzna im je siva ili smeđa do crne, ponekad crvenkasta. Pored toga, magarci mogu biti i šareni. Potpuno beli magarci su veoma retki (ostrvo Asinara pored Sicilije, austrougarski albino ili barokni magarac). Noge su im ponekad zebrasto prugaste, a stomak beo, kao i područja oko očiju i gubice. Većina magaraca ima uspravnu grivu i rep koji se završava velikom kićankom. Uši su im dosta veće nego kod konja.

U zavisnosti od rase, visina u ramenima varira od 90 do 160 cm, a polnu zrelost dostižu između 2 i 2,5 godine. Parenje je moguće tokom cele godine, ali se po pravilu odvija u proleće. Nakon gestacije od 12 do 14 meseci na svet dolazi obićno jedno mladunće, ali se ponekad mogu javiti i blizanci. Period dojenja traje od 6 do 9 meseci. Magarci su po pravilu dugovečniji od konja i mogu biti stari i do 40 godina.

Posebnosti

Pored spoljnih razlika između magaraca i konja, postoji razlika i u osobinama koje nisu vidljive na prvi pogled. U lumbalnom delu imaju 5, a ne 6 pršljenova kao konji. Magarci imaju 31 par hromozoma, dok konji imaju 32 para. Telesna temperatura magaraca je nešto niža, prosečno je ispod 37°C, dok je kod konja između 37,5 i 38,2°C. Vreme gestacije kod magarca je nešto duže nego kod konja i u proseku traje 365 do 370 dana, dok je kod konja 330 dana.

Divlji magarci i podivljali domaći magarci

kao i kod konja i kod magaraca treba razlikovati divlje magarce od podivljalih domaćih magaraca. Ranije je afrički magarac u više podvrsta nastanjivao područja od Severne Afrike sve do Prednje Azije, dok danas još samo nekoliko stotina jedinki živi na severoistoku Afrike (Etiopija, Eritreja, Somalija i Sudan).

Podivljali magarci žive u mnogim područjima sveta. Žive i u područjima koja nastanjuju pravi divlji magarci koja se smatra kritično ugroženim. To daje razlog za brigu da će se ove dve grupe pomešati iuništiti genetsku čistoću divljih magaraca. U unutrašnjosti Australije živi oko 1,5 milion podivljalih domaćih magaraca, na jugozapadu SAD-a ih je oko 6000 koji se tu nazivaju burros (španski magarac). Tu su zaštićeni kao istorijski simbol, ali to rešenje je sporno jer se veruje da zaštita magaraca dovodi do smanjivanja broja američkih muflona zbog međusobne konkurencije za hranom i vodom. Jedna od retkih populacija podivljalih magaraca živi na severu Kipra. Obojeni su tamno smeđe do crnog i često imaju zebrasto prugaste noge. Značajno su veći od drugih tek nedugo podivljalih magaraca.

Domesticiranje

Novija DNK istraživanja potvrđuju ranije teorije o filogenezi magaraca da svi današnji magarci potiču od afričkog magarca. Magarac je domesticiran puno pre konja i bio je prva životinja koji je čovek koristio za nošenje tereta. Već 4000 godina pre nove ere u dolini Nila, u Egiptu, nubijski divlji magarac bio je odomaćen. Ubrzo nakon toga odomaćivanje je nastavljeno i u Mesopotamiji. Već u vreme klasičnog starog veka magarci stižu u Evropu. Etrurci su imali domaćeg magarca koji je do njig stigao verovatno iz Male Azije. U Grčku je stigao 1000 god pre nove nove ere.

Magarci su u početku korišćeni za jahanje i kao teretna životinja. Kasnije su ih zamenili konji koji su dosta snažniji. Nakon toga, magarci se gotovo gube iz starih kultura. Njegovo kasnije korišćenje pre svega za prenos tereta rezultat je njegove veće izdržljivosti. Magarac može izdržati bez vode i hrane mnogo duže nego konj. Severno od Alpa domaći magarac se pojavljuje tek u rimsko vreme.

Pored navedenog, ljudi su domaće magarce koristili i za prehranu, korišćeno je i mleko magarca, kao i njihova koža. U Srednjem veku smatralo se da je koža magarca naročito dobra za dobijanje pergamenta.

Simbolično i mitološko značenje

U basnama i bajkama magarac je tvrdoglava, često i glupa životinja. Tu je i poreklo i danas korištene reči magarac u pogrdnom smislu. U alegoriji o Buridanovom magarcu, magarac umire od gladi, jer se ispred dva jednako dobra stoga sena nije mogao odlučiti iz kojeg bi jeo.

U područjima Severne Afrike i Mesopotamije magarci su bili poštovani kao božanstva.

Razmišljajte o budućnosti i sećajte se starih vremena.

Istorija beleži da su u ovim močvarnim predelima severne Mačve oko 5000 godina pre nove ere ljudi pravili aleje u močvari, odvodnjavali i navodnjavali mačvansko tlo. Tako su se menjali tokovi Save i plahovite Drine, stvarali se meandri, menjao se izgled predela. Vreme je prolazilo, a legende i mitovi ostavili su tragove u svesti ljudi da su džinovi stvarali ova džinovska dela, ili su to u stvari tragovi zmajeva, njihove loge, koje su zemlji donosile snagu i plodnost.

A da su ovde nekada živeli zmajevi zapisano je i na keltskim kartama. Takvih mesta na Balkanu je bilo osam, uključujuci i Zasavicu. Po tim kartama ste, eto, doputovali na krila zmajeva – došli ste u očuvanu prirodu. Očuvali su je zmajevi, svojom snagom čuvari neizmernih legendarnih blaga, ili su to ipak učinili ljudi koji su ponekad zmajeviti…

Nekada je ovaj simbol predstavljao kružni tok i povezanost procesa u prirodi

Simbol kružnog toka i povezanosti

Priča se da na Zasavici i dan danas obitavaju zmajevi. Pa, kako ih prepoznati? Kažu: „Odozdo je crn i rutav, a odozgo gladak i sjajan, baš kao vidra.“

Nedavno je na bari Zasavici nakon mnogo godina ponovo viđena vidra. Pokret Gorana Sremske Mitrovice raspisao je nagradu za onoga ko kamerom ulovi vidru.

A možda je to ipak bio zmaj….?

Redovne aktivnosti:

Istraživački kamp

Tokom jula ili avgusta u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica svake godine održavaju se istraživački kampovi u organizaciji Naučno-istraživačkog društva studenata biologije „Josif Pančić“. Ucešće u kampu uzima 15-25 studenata biologije koji rade na istraživanju ukupnog diverziteta rezervata. Smeštaj je na pašnjaku Valjevac u podignutom objektu Vidikovac odakle istraživači svakodnevno odlaze na teren u cilju inventarizacije diverziteta flore i faune. Po povratku sa terena uzorci se obrađuju na fakultetu, a zatim se Upravi rezervata dostavljaju izveštaji. Pored redovne inventarizacije diverziteta u poslednje dve godine obavlja se prstemovanje ptica standardnim ornitološkim metodama. Tako da je sad rezervat ušao u Evropsku bazu podataka i postao još jedan punkt gde se prstenuju ptice u cilju praćenja migracije ptica u Evropi.

Međunarodni radni kamp

Vec šestu godinu zaredom, u periodu jul – avgust, u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica organizuje se međunarodni radni kamp u organizaciji Mladih istraživača Srbije i Uprave rezervata. Učešce u kampu uzima do 10 mladih punoletnih osoba iz celog sveta.

Volonterima koji dolaze na radne kampove u Zasavicu u slobodno vreme nude se bogati sadržaji: upoznavanje grada Sremske Mitrovice – posete “Muzeju Srema” i upoznavanje se istorijom rimskog grada Sirmiuma, obilazak arheoloških lokaliteta po gradu i starog dela Mitrovice. Jedan ceo dan je posvećen upoznavanju Beograda i obilasku brodom Velikog Ratnog ostrva. Pored Beograda organizuje se jednodnevni obilazak Novog Sada i Petrovaradina, a usput se posećiju manastir Hopovo i Nacionalni park Fruška Gora.