Zasavica - vizitorski centar Zasavica - čamci Zasavica - priroda Zasavica - ptica Zasavica - ptica Zasavica - vizitorski centar Zasavica - vizitorski centar
Pogled na Zasavicu s Vizitorskog centra
Pogled na čamce s Vizitorskog centra
Priroda Zasavice
Ptica na Zasavici
Ptica na Zasavici
Zasavica - pogled na Vizitorski centar
Zasavica - pogled na Vizitorski centar

Beskičmenjaci

Diverzitet fitoplanktona beleži 234 taksona, gde se posebno ističe nalaz alge Batrachospermnum, u delovima vodotoka gde postoje snažni drinski izvori i jače strujanje vode poput pritoke Batara.

Karakteristike Zasavice uslovljavaju da je ovaj vodeni ekosistem naseljen mnogobrojnim beskičmenjacima gde se izdvaja prisustvo: slatkovodnog sundjera (Spongilla lacustris) i meduze (Craspedacustra sowerbii), oligoheta (Rynchelmnis limnosela) i mnogih vrsta planarija. Svi pomenuti organizmi su dobri bioindikatori kvaliteta vode.

Od ukupno 220 taksona zooplanktona, 21 takson su novi i prvi nalazi za faunu Srbije (npr.Collurela geophila, Collotheca ornata cornuta, Lecana elongata, Lepadella apsida, Squatinella bifurca bifurca, Ptygura forcillata, Monommata appendiculata i dr.).

Od mnogobrojnih insekata (ukupno 250 taksona), njih 15 je zaštićeno kao prirodna retkost.

Tokom entomoloških istraživanja sprovedenih u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica pronađen je niz retkih vrsta strižibuba i nekoliko endemičnih vrsta za Balkansko poluostrvo.

U Specijalnom rezervatu prirode Zasavica ukupno je registrovano 35 vrsta strižibuba. Od ukupnog broja šest vrsta se retko sreću kod nas: Stenopterus similatus, Lampropterus femoratus, Cyrtoclytus capra, Pilemia tigrina, Agapanthia cynarae i Agapanthiola leucaspis. Po dve vrste su endemske za Balkansko poluostrvo Stenopterus similatus i Agapanthia cynarae a i dve vrste Cerambyx cerdo ssp. cerdo i Morinus funereus su vrste zaštićene kao prirodne retkosti Srbije i na međunarodnom nivou.

Tokom terenskih istraživanja u šikarama duž Zasavice pronađen je endemični zrikavac pod naučnim nazivom Zeuneriana amplipennis (Br.W.).

Ova vrsta je opisana 1882. godine na osnovu prona-đenih primeraka na močvarnim mestima duž Save kod Zemuna i Beograda. Naredne godine 1883 Josif Pančić ga nalazi kod Makiša. Kasnije u periodu 1900.-1951.godine razni domaći i strani istraživači ga nalaze pored Save i Dunava ali i u Banatu. Od 1960-te godine endemični zrikavac se nalazi na skoro svim močva-rnim terenima donjeg toka Save (Obedska bara, Grabo-vačke šume, Zabreške livade, Makiš i dr.) zatim u Pančevačkom ritu na aluvijalnoj ravni Dunava.Ovaj endemični zirikavac očigledno je karakterističan samo za močvarna staništa u najjužnijem delu Panonske nizije i predsta-vlja endemičnu vrstu u Srbiji. U aluvijumu Save,Dunava,Tise i njihovih pritoka u južnom delu Panonske nizije postojale su prostrane močvare.Isušivanjem močvara i prevođenjem mezofilnih livada u kulture (obradive površine) nestala su mnoga staništa ove vrste. Tipična staništa su mu šikare i travnate livade mezofilnog karaktera što znači da imaju hidrološku sezonsku dinamiku a površinske vode efemerni (periodični) kara-kter. Na svim ispitivanim staništima endemski zrikavac je imao malu brojnost Lokaliteti na Zasavici su ujedno i najzapadniji nalazi ove vrste u Srbiji.

Šumska vegetacija

Šumsku vegetaciju izgrađuju razne hidrofilne šume poljskog jasena sa različitim učešćem topole, vrbe i crne jove. Na aluvijalnim gredama pojavljuju se zajednice hrasta lužnjaka i graba (Genisto elatae-Quercetum Horv. 1938 subass. Carpinetosum betuli Vuk. 1958) kao i lipe, lužnjaka i cera (Rusco aculeati-Tilio-Querce-tum Erd.1955. – Erdeši,ae.al 2001). Ukupna šumovitost rezervata iznosi 16,74%. Od 1962. god. na potesu Vrbovac započeto je plantažno gajenje vrbe i euroameričke hibridne topole na površini od 110 ha u vlasništvu ŠG Sremska Mitrovica. Da su hrastovi bili i ranije duž Zasavice ukazuju nam stara stabla zatrpana u tresetu i mulju. Tokom šetnje kroz šumu pored hrasta lužnjaka (Quercus robur L.) možemo naići i na cer (Quercus cerris L.), jasen (Fraxinus angustifolia L.), brest ves (Ulmus effusa L.) i divlju krušku (Pirus pirastri L.). U priobalnom pojasu gde je izražena tresetna zona, na muljevito plavnom zemljištu raste crna jova (joha) (Alnus glutinosa L.), koja na korenu ima kvržice sa azoto-fiksatornim bakterijama koje imaju sposobnost da vezuju slobodan azot. Od žbunastih vrsta u hrastovim i jasenovim šumama srećemo lesku (Corylus avellana L.), kuriku (Evonimus europeus L.), pasdren (Rhamnus cathartica L.). Već u rano proleće šuma počinje da se budi i pojavljuju se prve prolećnice kao što su žuta breberina (Amemona ranunculiodes L.), mlada (Corydalis cava Vent), đurđevak (Convallaria majalis L.) i niksica (Scilia bifolia L.) sa azurnoplavim cvetom, koje se ubrzo povuku, a kasnije njihovo mesto zauzimaju vrste poput ljuskavca (Physalis alkekengii L.), zeljastog pavita (Clematis integrifolia L.) i kozlaca (Arum maculatum L.).

U preostalim fragmentima hrastovih šuma pronađena je jedna orhideja i njena srodnica. Iz Fam.Orchidaceae-prave orhideje zabeležena je vrsta: Cephalanthera alba (Cr.) Simk 1886 – Radi se o višegodišnjoj biljci, visine do 60 cm, sa koso stršećim lancetastim listovima. Cvast (cvet) klasolika sa 20 malih belih cvetova koji se javljaju od maja do avgusta. Pripada srednjeevropskim vrstama. Dosad prema Flori Srbije (1986) ova vrsta orhideje je nalažena na Fruškoj gori a prema Flori Srema (1991) naseljava šume hrasta lužnjaka,lipe sa kostrikom. Areal ove vrste je Evroazija sa istočnim granicama na Uralu, Kavkazu i u Sibiru. Ova orhideja ima iskidan areal, u Fruškoj gori je retka biljka, ima diferenciralni karakter za floru njenog zapadnog regiona gde se nalazi u fazi spontanog izumiranja.

Morfološki slična pravim orhidejama a zabeležena u rezervatu je vrsta: Orobanche luteum L.– ljubičasta vodnjača Ovaj rod obuhvata veći broj bezhlorofilnih parazitskih vrsta koje se razvijaju na korenu raznih biljaka. Biljka do 60 cm visine, stablo nerazgranato ljubičasto ili ljubičastopurpurno brašnasto dlakavo. Klas cilindričan sa više malih cvetova. Cveta od juna do jula. Naseljava obodni deo ravnog Srema i predstavlja subpontsko-submedite-ransku vrstu. Raste od nizijskih do planinskih terena u šumi ili na mestima gde je nekad bila šuma tzv.iskrčevinama, pojedinačno ili u manjim grupama. Predstavlja indikatorsku vrstu za livadske zajednice nastale antropogenim putem tj. aktivnim i intenzivnim čovekovim delovanjem.

Gljive

Gljive su dugo vremena bile smatrane biljkama, da bi se po savremnim klasifikacijama svrstale u posebno carstvo Mycota– gljiva. Ono što gljive razlikuje od ostalih carstava je specifična ćelijska struktura –hife koje povezivanjem daju miceliju. Za razliku od biljne ćelije ćelijski zid gljiva izgrađuje hitin sastojak ćelijskih struktura insekata), i prisustvo melanina koji je karakteri-stičan za životinjske ćelije.

Istraživanja gljiva na Zasavici su do 2005. godine vršena sporadično i jedini podaci do tada nalaze se u dve publikacije (Zbornika radova Monografija Zasavica 2001–grupe autora: Matavulj et.al. i Vodić kroz živi svet Zasavice, autora: Stanković,M. 2006) i tu je opisano oko 30-ak vrsta. Od 2006 god. uspostavlja se monitoring istraživanja gljiva u Rezervatu (Cvijanović i Stanković) da bi sa 2007 godinom broj determinisanih vrsta iznosio 152 vrste a spisak je objaveljen u zborniku radava Naučnog skupa Zasavica 2007. Nakon opsežnog letnjeg istraživanja tokom 2008 godine broj determinisanih vrsta sada iznosi 250 vrsta gljiva.

Interesanto je pomenuti da na teritoriji rezervata rastu sledeće jestive vrste:Auricula auricularia judae – judino uho, Agaricus silvaticus – šumarica, A. campestris – poljski šampinjon, A. abruptibulbus -požutica, Agrocybe aegerita -jablanovača,Leucoagaricus leucothies – turkinja, Macrolepiota procera – sunčanica, M. rhachodes – kuštrava sunčanica, Armillaria tabescens – puza, niz vrganja iz rodova Boletus, Xerocomus, Leccinum i Gyropurus, Cantharellus cibarius – lisičarka, Lenunus tigrinus – tigrovača, Lentoporus sulfureus – šumsko pile, Polyporus squamosum – škipavac, Marasmius oreades – vilin klinčić, Flammulina velutipes– panjevčica, Pleurotus ostretus – bukovača, Coprinus commatus –velika đubretara,Lycoperdon gyganreum –velika puhara,smrčcki roda Morchella, Calocybe gambosa – đurđevača, Lactarius delicosus – rujnica, L.piperens – paprenjača, Rusula virescens – golubača i druge.

Uprkos jestivosti pomenutih vrsta treba biti oprezan jer neke od pomenutih npr C. commatus ukoliko se konzumira sa alkoholom može izazvati trovanje. Takođe prevelika unesena količina gljiva pogotovo kod osoba koje ne jedu često gljive može izazvati trovanje ili da jednostavno neka vrsta ne prija određenim osobama usled prevelike osetljivosti stomaka (kao i specifične biohemijske reakcije u organizmu).

Neozbiljmo bi bilo i pomisliti da na teretoriji Rezervata ne rastu i otrovnice, ali ima ih malo. Neke od njih su dovoljne da izazovu i vrlo ozbiljna trovanja pa i smrtni ishod (Amanita faloides – zelena pupavka, A. panterina-panterovka, Inocybe atreroza – cepača) ili manje ozbiljnih probavnih smetnji (roda Scleroderma-krompirača). Nijedno trovanje nije bezazleno, tako da treba biti izuzetno obazriv sa branjem pečuraka pogotovo ukoliko ste amater! Otrovnice koje takođe rastu na tereitoriji rezerveta i izazivaju lakše oblike trovanja su Psylocibe fascicularis – sumporača, Omphalotus olearius– zavodnica, Agaricus xantoderma – otrovni šampinjon, Amanita virna – bela pupavka, Plutes salicinus, Lyophillum conatum – bela strštenica, Panaeolus sphinctinus – zvinoliki smetlištar i druge

Naravno da je najveći broj nejestivih saprofita, tj gljiva koje su oko nas i kao sve ostale razlažu organsku masu pa ukoliko razlažu na još živom drveću onda se označavaju i parazitima. Mnogi autori kažu da su najlepše ujedno i najotrovnije gljive; ukoliko bi pričali o Amanitama (preslicama ili pupavkama) ili Gyromitra (hrčcima). Neke od zaista lepih gljiva a rastu na teritoriji rezervata su: Sarcoscypha coccinea -crveni pehar, koralke iz roda Ramaria i vrsta Calvulina coraloides, sitne gljive rodova Marasmilleus i Marasmius, đavolji prsti (Xylaria polymorfa i X longipes), zvezdače (Geastrum nanum i G. fibrilatus),tikvasta puhara (Lycoperdon perlatum), crvena vlažnica (Hygrocybe coccinea), kotarica (Cyantus striatus), neki Coprinus-i koji pri propadanju na čudne načine uvijaju šešire dok se pretvaraju u mastilo.Tu su i trobojke – ćureći rep(Tremetes sp ili Heterobasidium annosum),grmovi žečijeg žbuna(Grifola fondosa), kao i lekovitu hrastovu sjajnicu (Ganodermu lucidum).

Zakoni u Srbiji koji se odnose na zaštitu gljiva odnose se na promet i količinu branja gljiva prema Naredbi o kontroli sakupljanja i prometa divljih biljaka i životinja. Prema Biodiverzitetu Jugoslavije (1995) spisak izdvojenih makromiceta od međunarodnog značaja broji 73 vrste. Od toga na teritoriji rezervata je pronađeno 8 (10) vrsta i to: Cortinarius orellanus, Geastrum nanum, Hericium clathroides, Inotus hispidus, Omphlalotus olearius, Grifola frondosa, Ramaria rormosa i Boletus sp.. Zasigurno se zna da na teritoriji Rezervata raste Boletus aureus, ali zbog starosti i stanja pojedinih uzoraka sumlja se na prisustvo B. regius i B. appendiculatus.

Sve gljive izuzev B. regius i Geastrum nanum, po IUCN kategorišu se u C klasu ugroženosti, što znači da je – vrsta rasprostranjena na širokom prostoru ali rasute, nepovezane populacije, ponegde je nestala – srednji nivo zaštite.

Vrsta G. nanum kategoriše se u B klasu ugroženostivrsta koja je ugrožena na velikom prostranstvu, evidentirano je postojano opadanje brojnosti , u nekim zemljama iščezla vrsta, potrebna zaštita visokog intenziteta.

Vrsta B. regius se kategorišeA klasu ugroženostivrsta kod koje brojnost populacija rapidno propada na velikom prostranstvu, u mnogim zemljama iščezla vrsta, potrebna zaštita najvećeg intenziteta.

Tekst i fotografije
Mahajlo Stanković i Marko Cvijanović

Značajne vrste

Zasavica je zaštićena kao specijani rezervat prirode radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću flore i faune i prisutnim prirodnim retkostima i ugroženim vrstama.Na ovom području do sada je zabeleženo preko 600 biljnih vrsta.

Najveći broj pripada grupi taksona širokog rasprostranjenja (kosmopolitske i eurivalentne vrste), međutim, značajno je prisustvo retkih i reliktnih vrsta koje na ovim prostorima rastu na granicama svojih disjunktnih areala.

Posebno je značajno prisustvo:

  • belog i žutog lokvanja (Nymphaea alba, Nuphar luteum),
  • testerice (Stratiotes aloides),
  • lokvanjića (Nymphoides peltata),
  • močvarne koprive (Urtica kioviensis) i
  • iđirota (Acorus calamus),

prirodnih retkosti koje su, pored mešinke (Utricularia australis) i zuke trostrane (Schoenoplectus triqueter), istovremeno i vrste sa spiska za Crvenu knjigu flore Srbije. Na Zasavici rastu borak (Hippuris vulgaris), rebratica (Hottonia palustris), jezičasti ljutić (Ranunculus lingva) i panonski različak (Centaurea sadlerana) – endemska vrsta Panonske nizije. Ove vrste su uvršćene u prvi tom „Crvene knjige flore Srbije“ kao krajnje ugroženi taksoni u flori Srbije. Prisutne biljne vrste izgrađuju različite tipove vegetacije. Glavno obeležje vegetaciji ovog područja daju bogate, vrlo često monodominantne sastojine testerice. Na lokalitetu pašnjak Valjevac zabeležena je retka i sve više ugrožena, močvarna zajednica Acoro-Glyceretum maximae.