Reintrodukcija dabra u Srbiju – Zasavica 2004

– mesto puštanja porodice

– mesto puštanja jedinke

Pored Zasavice, dabrovi su početkom decembra 2004. pušteni i u Obedsku baru.

Dabar se za protekli period proširio i van prostora rezervata. Pored mnogobrojnih pojedinačnih slučajeva viđanja dabrova oko rezervata zabeležene su i četiri nove teritorije i celih porodica. Do sad porodice dabrova su zabeležene (videti kartu dole):

• na reci Savi kod Martinaca
• na reci Savi blizu Brčkog (BIH – R.Srpska)
• u Bitvanskom kanalu kod Glušaca
• u reci Jadar kod Lešnice (blizu Loznice)

Mortalitet

Mortalitet kao negativan demografski faktor uvek ima presudnu ulogu u pogledu uspešnosti reintrodukcije. Na prostoru Zasavice do sada je registrovano ukupno 6 uginuća. Za dve jedinke se nije mogao precizno utvrditi uzrok smrtnosti (jednoj je pronađen samo kostur, a druga je bila u kasnim fazama raspadanja, pa nije bilo moguće uraditi obdukciju). Prirodni faktori smrtnosti (bolesti) su na području Zasavice bili najbrojniji (3 jedinke). Osim toga, jedna jedinka je samo tri dana od naseljavanja nastradala u saobraćajnom akcidentu.

Arhivski podaci – dabar u Srbiji i Mačvi

Tokom prve polovine XIX veka dabar je još uvek bio relativno široko rasprostranjen duž rečnih tokova i močvarnih područja, mada je već tad bio proređen i malobrojan. Na osnovu zapisa ostavljenih od strane putopisaca i zoologa, rekonstruisano je da je tada dabar još uvek bio prisutan oko tokova naših velikih reka (Dunav, Sava, Morava).

Da su pre dva veka u posavini živeli dabrovi, ukazuje nam podatak čuvenog prirodnjaka A. Brehma koji navodi zapis putopisca Taube iz 1777. godine, koji pominje prisustvo dabrova: “nađena je na turskoj obali, jednu milju ispod Mitrovice, njihova “koliba” sa porodicom od 8 dabrova”.

O projektu

Projekat je realizovan u saradnji Biološkog fakulteta u Beogradu, Asocijacije iz Bavarske i Spacijalnog rezervata prirode Zasavica.

Pušteno je ukupno 31 kom tj. 4 porodice i singlovi.

Svakom primerku pre puštanja je pod kožu ubačen mikročip radi praćenja.

Ugroženost

Razlozi koji su doveli do gotovo potpunog nestanka evropskog dabra u čitavom arealu pa i kod nas su identični.
Primarni uzrok nestanka je prekomerni izlov. Postoji više razloga za izloženost vrste konstantnom i visokom lovnom pritisku:

• Verovanje u lekovita svojstva pojedinih delova tela (prvenstveno žlezde kastoreum)
• Korišćenje produkata žlezde u kozmetičke svrhe
• Kvalitet krzna
• Dabrovo meso koje je crkva dozvoljavala da se konzumira u vreme posta

Prekomeran lov je pratilo i uništavanje staništa. Ono je kao negativan faktor vodilo smanjenju teritorije a samim tim i brojnosti populacija. Registrovano je da su plavne zone, odnosno močvarna područja kod nas smanjena za 10 puta u odnosu na period kada je dabar u našim krajevima još bio prisutan u većem broju (početak XIX veka).

Međunarodni status i zaštita dabra

I pored svih napora koji su učinjeni na zaštiti i revitalizaciji populacija dabra u Evropi, on je u većoj ili manjoj meri ugrožena vrsta. Zato ga sve međunarodne konvencije svrstavaju u neku od kategorija ugroženosti. Najznačajnije uredbe koje klasifikuju stepen ugroženosti dabra su:

• Bernska konvencija, Apendiks III
• EU Staništa i specijska direktiva, Aneks II i IV
• IUCN Crvena lista, Nizak rizik ugrožena

Po svim navedenim Konvencijama, shodno stepenu ugroženosti, postoji obaveza preduzimanja mera zaštite i restauracije populacije evropskog dabra, ali i staništâ koja one naseljavaju. To govori, da su uz zaštitu vrste, mere protekcije staništa najvažnije odrednice za opstanak i povećanje brojnosti populacije dabra kao organske vrste.

Stanje populacije

Na području Evrope opstalo je samo 6 autohtonih međusobno izolovanih populacija sa veoma malim brojem jedinki i to :

1. reka Rona – Francuska
2. reka Elba – Nemacka
3. južna Norveška
4. reka Njemen – Belorusija
5. močvara Pripjat – Belorusija
6. reka Vorornjež – Rusija

– dosadašnja reintrodukcija

– planirana reintrodukcija

– preostale autohtone populacije

Početkom XX veka odstreljen je poslednji primerak, čime je ova evropska vrsta definitivno nestala sa teritorije Srbije. Identična sudbina ga je zadesila i na prostoru čitavog areala.

Na azijskom kontinentu sačuvane su samo tri populacije (dve u Sibiru i jedna na kinesko-mongolskoj granici) takođe sa malim brojem jedinki.

Sistematika vrste

Taksonomia:
(† izumrli rodovi i vrste)

• genus : † paleodabar – Paleocastor
• genus : † trogonteri – Trogontherium
• genus : † trogonteri kuviera – Trogontherium cuvieri
• genus : † dipoid – Dipoides
• genus : † steneofibero – Steneofiber
• genus : DABAR – Castor
• species : † dabar isiodora – Castor issiodorensis
• species: evropski dabar – Castor fiber L.
• (subspecies: evropski dabar skandinavski- Casror fiber fiber)
• (subspecies: evropski dabar elba – Castor fiber albicus)
• (subspecies: evropski dabar francuska – Castor fiber galliae)
• (subspecies: evropski dabar vistula – Castor fiber vistulanus)
• (subspecies: evropski dabar ural – Castor fiber pohlei)
• (subspecies: evropski dabar mongolia – Castor fiber birulai)
• species: kanadski dabar – Castor canadensis (24 subspecies)

Biologija i ekologija vrste

Evropski dabar (Castor fiber L) je semiakvatična životinja i predstavlja najvećeg glodara severne hemisfere. Odrasli mužjaci dugački su 75-95 cm, od čega 30 cm otpada na rep. Dostižu težinu između 20 i 30 kg. Zdepasto tamno-smeđe telo čini ga odličnim plivačem i roniocem. Aktivan je noću. Leđa su mu pogrbljena, vrat kratak i debeo, glava široka i ka napred se sužava, čelo je pljosnato sa kratkom i tupom njuškom. Noge su kratke, snažne, zadnje nešto duže od prednjih, sa po 5 prstiju. Prsti na zadnjim nogama su spojeni plovnim kožicama. Rep je jasno odvojen od tela, u korenu okrugao, oko sredine ravan, a prema vrhu spljošten i širine je oko 20 cm. Uši su duguljaste, male, oble, skrivene obično ispod krzna. Oči su mu male sa pokretnim kapcima. Krzno dabra se satoji od gustih, svilenkastih dlaka, dužine oko 5 cm. Krzno je masno i gusto tako da sprečava dodir kože sa vodom i drži temperaturu tela. Boja krzna na leđima je tamno kestenjasto-smeda sa sivkastim tonovima, a stomak je svetliji. Prepoznatljiv je po vrlo krupnim i snažnim zubima glodačima koji su napred pljosnati i glatki, u pregrizu trobridi a gledano sa strane imaju izgled dleta i vire iz čeljusti. Kod oba pola na donjem delu trbuha u blizini analnog otvora nalaze se parne žlezde “castoreum” koje imaju neobično prodoran, jak miris i trajan gorak ukus. Sekret ovih žlezda ranije se često upotrebljavao kao balzam za ublažavanje grčeva i smirenje. Ovaj monogamni herbivor jede kore i lišce različitog drveća, a najradije vrba. Sa užitkom jede i meke gornje delove grana i mladica, dok sa starijih delova stabala guli koru. Nekada pase svežu travu u priobalju. Polno je zreo za 2-3 god. Pari se od februara do marta, a ženka nosi 107 dana, okoti 1-5 mladih koji posle 8-10 dana progledaju i tada ženka počinje da ih vodi sa sobom u vodu. Životni vek mu je do 20 god. Sklonište je u vodi ispod humke od nabacanog granja. Ako je nivo vode jako mali on će napraviti branu da bi zadržao potreban minimum dubine vode. Kod dabra kao i kod većine životinja ženka je ta koja gradi sklonište dok je mužjak samo poslušni nosač. Oboje rade preko cele godine, a leti i početkom jeseni više se igraju nego što grade. Zanimljivo je zapažanje Ficingera o promeni ponašanja dabra kad se sprema promena vremena (nevreme). On je zapazio da i po nekoliko sati pre nevremena dabrovi počinju užurbano da pregledaju građevine (humku i branu) i da ih popravljaju, a ako je potrebno, na ulazni otvor navuku granje i lišće. Dabrova humka ima jedan ulazni hodnik ili njih nekoliko, dužine 2-6 m, kojima je ulaz ispod vode. Sama humka ima jednu veliku prostoriju ispunjenu fino izgriženim iverjem na podu i nekoliko pomoćnih „ostava“. Svaka humka ima u skrivenim delovima šume podzemne jame koje koristi kao nužni izlaz.

Istorijat

O nekadašnjem prisustvu evropskog dabra (Castor fiber L. 1758) na prostoru Srbije i šireg regiona svedoče mnogobrojne informacije. Podaci sa paleontoloških i arheoloških iskopina ukazuju na kontinuirano prisustvo dabra od pleistocena pa preko praistorijskog doba do njegovog potpunog nestanka sa ovih prostora na samom početku XX veka.

U većini profila srednjeg pleistocena najčešći fosilni ostaci bile su kosti od: bizona (Bison), kozoroga (Capra), džinovskog jelena (Megaceros), konja (Equus), hijene (Hyaena), medveda (Ursus), divokoze (Rupicarpa), leoparda (Leopardus), srne (Capreolus), mamuta (Mammutheus), Dicerorhinus, Hystris, Canis, i dr.

Nalazi koštane breče u Makedoniji (npr. kod sela Manastir), Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji srednje-pleistocenske starosti (mindel / riss) pre 300.000 – 200.000 god sadržala je u sebi ostatke sledeće faune: Hyaena cf. perrieri, Dicerorhinus etruscus, D. hemitoechus, Equus mosbache mosbachensis, Dama cf. nestii, Leptobos cf. etrusceus, Hystrix cf. refossa gde se posebno izdvaja prisustvo srodnika današnjem dabru Trogontherium cuvieri. Sve navedene vrste pripadaju tzv. toploljubivoj fauni koja nam ukazuje na postojanje toplih stepa sa manjim šumarcima Ova srednjepleistocenska fauna pretežno je nalažena u pećinskim sedimentima gde je dospela kao lovački plen fosilnog čoveka. Na srednjepleistocensku faunu nadovezuje se fauna gornjeg pleistocena.

Ostaci faune gornjeg pleistocena su najbrojnije i najpotpunije proučene, jer su upravo one omogućile egzistenciju neandertalaca kao nosiocima srednjepaleolitskih kultura, i kasnijim sapijentim hominidima tokom mlađeg paleolitika. Gornjim pleistocenom obuhvaćeno je razdoblje od interglacijala riss / würm (pre 120.000 – 80.000 god.) do kasnog glacijala. U tom razdoblju dogodile su se znatne klimatske promene, koje su imale veoma velikog uticaja na izmenu biljnog i životinjskog sveta, pa se u ovim krajevima sukcesivno smenjuju toploljubive i hladnoljubive životinjske vrste. Za interglacijal riss / würm karakteristična je izrazito toploljubiva fauna, dok su u međustadijumima veći primat imale vrste prilagođene umerenoj klimi.

Toploljubive vrste poznate su iz velikog broja naslaga interglacijala riss / würm širom Slovenije, Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Najznačajniji predstavnici toploljubive faune su sledeće vrste: jež (Erinaceus europaeus), krtica (Talpa europaea), slepi miševi (Rhinolophus ferrumequinum, Myotis myotis, Plecotus aurinus), Crocuta spelaea, pećinski lav (Pantherea spelaea), leopard (Leopardus pardus), kuna (Martes foina), jazavac (Meles meles), vidra (Lutra lutra), lisica (Vulpes vulpes), pećinski medved (Ursus spelaeus), Palaeoloxodon antiquus, nilski konj (Hippopotamus antiqus), jelen (Cervus elaphus), džinovski jelen (Megaceros giganteus), lopatar (Dama dama), srna (Capreolus capreolus), divlje goveče (Bos primigenius), puh (Glis glis), zec (Lepis europaeus), dabar (Castor fiber) i dr. Za ovu toploljubivu faunu interglacijala vezana je paleolitska materijalna kultura. Na nekim lokalitetima može se na osnovu broja skeletnih ostataka pojedinih životinja statistički izračunati koje su bile glavne lovne životinje. Tako npr. u Krapinskoj polupećini, u sedimentima interglacijala riss / würm dominiraju ostaci toploljubivog nosoroga, a odmah zatim dabra (Castor fiber), jelena lopatara (Dama dama) i divljeg govečeta (Bos primigenius).

U kasnom glacijalu, odnosno ranom postglacijalu dolazi opet do znatnih promena u sastavu faune. Klima se menja postepenim otopljavanjem. lednici se smanjuju i povlače ka severu, a u Jadranu nastaje transgresija. Nivo mora raste i prodire u severni jadranski zaliv, ostrva se odvajaju od kopna i formira se reljef sličan današnjem. Promenom klime uz sadejstvo i drugih egzogenih faktora došlo je do izumiranja nekih vrsta poput vunastog nosoroga, mamuta, i sl. Druge vrste se povlače ka severu poput polarne lisice, medveda žderonje, soba, leminga i dr., a opet neke vrste i dalje ostaju i postepeno se prilagođavaju novonastalim životnim uslovima poput severnoevropskog losa, divljeg goveda, dabra i dr.

Dabrovi i hrčci na našim prostorima pojavili su se pred kraj kasnog glacijala, kada je klima postala nešto povoljnija za život.

Holocen kao najmlađi deo kvartara obuhvata poslednjih 10.000 god, period od klimatske faze boreala do subrecenta. Početkom holocena bila je rasprostranjena mezolitska materijalna kultura s tipičnom šumskom faunom koju su činili jelen, srna, divlja svinja, divlje govedo, mrki medved, divlja mačka, ris, vuk, zec i dabar. Tokom mezolitika započinje domestikacija nekih životinja, pa je među prvim pripitomljen pas, zatim koza, ovca, govedo, svinja i dr. U ranom holocenu u našim krajevima još pasu stada severnoevropskog losa, džinovskog jelena i evropskog bizona, a u rekama i jezerima žive brojne kolonije dabrova. Tadašnji „čovek lovac“ postupno prelazi sa nomadskog načina zivota na stalna naselja, započinje udešavanje prirode po svojim zahtevima, što dovodi do trajnog remećenja odnosa u prirodi.